Uprkos kiši koja je padala bez prestanka, blokada pod sloganom ‘Obrenovac, zastani’ počela je u 11:52 i trajala do 12:07 časova. Gimnazijalci su i ovaj put razvili platna sa natpisima ‘Gimnazija ne ćuti’ i ‘Pišete novu krvavu bajku’. Pored već poznatih parola, mogle su se videti i nove poput ‘Džaba vam raspust’, ‘Prekardašilo’, ‘TŠ Obrenovac ne ćuti’, ’15 – 155 – 1555 razloga za promenu’ i druge. Protest je održan bez provokacija i incidenata.
U većem broju nego ranije, učenicima i nastavnicima su se pridružili i građani Obrenovca. Među njima i majka dva maloletna deteta Marijana i penzionerka gospođa Dida. Za TAF su govorile zašto podržavaju proteste studenata i srednjoškolaca.
Marijana: Sramota me je što se nismo do sada izborili
„Došla sam zato što ‘gori’ na sve strane, ne znam više koji od svojih razloga da navedem. To više nisu samo lični razlozi već stvari koje jednostavno nisu normalne. Država je puna korupcije, ministri su nam nepismeni i neobrazovani ljudi, nekulturni, bahati, osioni. Na decu nam šalju batinaše. Stvarno javašluk neviđeni. Manje su penzije, veće su dažbine, visoke cene. Nasilni prekid školske godine uz objašnjenje da eto ‘deca su nam na ulici’, eto ne znam ovo ili ne znam ono. Oni sad misle o bezbednosti. Uvode nam ‘Zdravitas’, kao sad će neki portal boje da vodi računa o našoj deci. Gomila gluposti, hiljadu i jedna je stvar koja meni smeta. Pokušavam da kažem ono što svakog od nas sputava da normalno živi. Jednostavno, jezivo je strašno i ne znam da li ovo još negde ima.”, kaže Marijana.
Kao majka četvorogodišnjeg dečaka i trinaestogodišnje devojčice, Marijana posebno ističe da ne želi da ‘sprema’ decu ‘za daleki put’. Podrška blokadama i protestima daje joj nadu da će njena deca ostati u Srbiji.
„Ja zaista ne želim njih da spremam za neki daleki put. Ovo je predivna zemlja u kojoj treba da ostanu i boriću se za to. Sramota me je što se nismo do sada izborili, iskreno da vam kažem. Većina mojih prijatelja misli i oseća se isto kao ja.”
Nada se da studenti neće odustati.
„Gimnazijallci podržavaju studente, a studenti su mladi, pametni ljudi koji, nadam se, neće odustati. Imaju normalne, pametne zahteve i predloge i njihov glas će, verujem, morati da se posluša. Nadam se da oni stvarno neće posustati. I opet vam kažem, sramota me je što mi to do sada nismo uradili. A pokušavali smo million puta, bar ja. Grči mi se želudac od bola i podrška (studentima) je moj doprinos, uključujući i odlazak na protest na Trgu Slavija u Beogradu”, kaže Marijana.
Naziva bahatom izjavu Miloša Vučevića da Srbija ‘ne može da se zaustavi ni zbog 15, ni zbog 155 ni zbog 1555’ poginulih.
„To je bahatost i oličenje cele ove situacije. Srbija mora da stane. Sve i da je jedan čovek nastradao to je jezivo, da ne pričam o 15 ljudi. Te žrtve su ubijene, Srbija ih je ubila. Ne Srbija kao zemlja, već oni kao rukovodstvo. Naravno da (Srbija) treba da stane. Na žalost, mislim da to nije kraj i da je cela ova prelepa zemlja jedna velika nadstrešnica”, rekla je Marijana.
Dida: Uklanjanje farbe sa ulica je metafora za brisanje tragova
Penzionerka Dida, bivša učenica Obrenovačke gimnazije, podržava studente i gimnazijalce i kategorično negira tvrdnju da svi penzioneri podržavaju predsednika Aleksandra Vučića.
„Nije tačno. Ne znam koji penzioneri i gde? Ne može to da se kaže generalno. Ja sam završila gimnaziju i fakultet. Došla sam da podržim gimnaziju u koju sam i ja išla. Studenti, pa posle i ovi srednjoškolci, prosto me oduševljavaju. Potpuno sam zatečena elokvencijom, pameću, oduševljava me ta mladost, zaista. Sjajna deca, bolji su od nas sto posto. I jedini su u ovoj državi rekli onom tipu gore ‘Nisi kompetentan za ovo sve. Ti nisi adresa na koju se mi obraćamo’. Jedini! Dakle, sjajni su! Kod njih nema vođe, nema heroja. Oni su svi u plenumu i jedinstveni. To su pokazali svima nama i opoziciji koja je razjedinjena. Nadam se da će biti promena, ne može se više, ovo je strašno. Nisam član nijedne partije, ali se možda sad učlanim”, rekla je gospođa Dida.
Kaže da je tragedija u Novom sadu veoma pogodila, a sve što se dogodilo posle nje naziva javašlukom.
„Plakala sam kad sam čula kako su ti ljudi poginuli. Ono sve posle kako se odvijalo, očigledna je korupcija, javašluk, ma sve živo najgore što mogu da kažem. Sad čekam da vidim da li u tužilaštvu ima ljudi od integriteta, nezavisnih. Videćemo, ovo je strašno”, kazala je gospođa Dida.
Preporučuje knjigu „Februar 33 – Zima književnosti” Uvea Vitštoka, koja opisuje stanje u Nemačkoj 1933. godine jer ima “zapanjujućih paralela” sa Srbijom danas. Od podrške studentskim protestima ne odustaje.
„Što bih ja odustala? Ja sam od 1996./97. godine, svuda bila. Idem u nedelju i na Trg Slavija u Beogradu”, ističe gospođa Dida.
Za pranje crvenih otisaka i parola sa ulice i trotoara odmah po završetku blokade, dok se ljudi nisu ni razišli u potpunosti, kratko je rekla:
„To je metafora za brisanje tragova svakojakih, od tokova novca pa sve ostalo.“
